У уторак, 10. фебруара, у 13 сати, у Универзитетској галерији, поводом обележавања Међународног дана жена и девојака у науци биће отворена изложба Учена лепота: Прве знамените Српкиње школоване у Аустрији крајем 19. и почетком 20. века, коју је Универзитету у Крагујевцу уступила Библиотека „Светозар Марковић“ из Београда.

Изложба има за циљ да истакне допринос жена науци и укаже на значај њихове улоге у развоју знања, образовања и савременог друштва.

Кроз биографске цртице, фотографије и новинске исечке, ова изложба нас подсећа на четрнаест изузетних Српкиња чији су животи уткани у причу о женској еманципацији, образовању и културном напретку. Њихово академско и уметничко образовање стечено у Аустрији донело је нове друштвене вредности и идеје које су обликовале модерно друштво у Србији.

Ауторке изложбе су Свјетлана Ђелић, Шејла Џидић и Мина Диздар.

Учена лепота
Крајем 19. и почетком 20. века, када су патријархалне норме и даље стезале границе могућег и када је женско образовање било један од најспорије оствариваних облика друштвеног напретка, појавила се генерација Српкиња које су те границе помериле.
Одлазећи у европске школе и универзитете, оне су, поред академског образовања, стицале и нове културне обрасце, друштвене вредности и погледе на улогу жене у модерном друштву. Многе су се враћале у отаџбину као прве школоване лекарке, књижевнице, преводитељке, филозофкиње, сликарке, костимографкиње, уметнице, друштвене реформаторке, и уносиле дух европског модернитета у средину снажно обележену традиционалним вредностима. Иако су неке од њих данас готово заборављене, ова изложба, кроз биографске цртице, фотографије и новинске исечке, сведочи о интелектуалном дозревању и лепоти њиховог ума, подсећајући нас да је историја напретка увек исписана храброшћу оних које су имале воље да буду прве.
Јулијана Радивојевић (1798–1837) убраја се међу ретке српске књижевнице прве половине 19. века. Од једанаесте године школовала се у Бечу, а након удаје и живота у Пешти, поново је открила српски језик, књижевност и националну културу. Као уредница алманаха Талија, првог књижевног алманаха на српском језику који је водила једна жена и ауторка списа „Добар савет за српске кћери“, оставила је значајан траг у развоју женске писмености, иако је о њеном животу сачувано мало података.
Катарина Ивановић (1811–1882), прва школована српска сликарка 19. века и прва жена академик у Србији. Школовала се у Пешти, а потом на Академији ликовних уметности у Бечу, где је била у контакту са интелигенцијом окупљеном око Вука Караџића. Њен уметнички опус сачињавају аутопортрети, портрети, историјске композиције и мртва природа; одликује се прецизношћу и симболичком дубином, и чврсто је повезан са српским националним идентитетом.
Савка Суботић (1834–1918), добротворка, педагошкиња и једна од првих феминисткиња у Војводини. Основала је у Новом Саду Прву женску задругу, која је помагала сиромашним девојчицама да се школују за учитељице, и била прва председница Кола српских сестара. Њен рад је оставио видљив траг у културном и друштвеном животу Србије, посебно у области образовања и оснаживања жена. Захваљујући преданом раду на образовању сеоских жена широм земље, стекла је епитет „мајка народа“.
Милка Гргурова Алексић (1840–1924), „српска Сара Бернар“, отменог држања и узорне дикције, одиграла је више од 400 улога. Професионалну каријеру започела је у Српском народном позоришту у Новом Саду, а затим постала чланица Народног позоришта у Београду. Глуму је усавршавала у Бечу. Истакла се и као књижевница: писала је приповетке, путописе, некрологе и аутобиографске белешке; преводила је драмска дела са немачког и француског.
Јованка Стојковић (1852–1892), прва професионална пијанисткиња српског порекла и ученица Франца Листа, који ју је сматрао „најбољом пијанисткињом 19. века“. Школовала се у Прагу, потом на Бечком конзерваторијуму и у Паризу, а наступала је широм Европе. Француска публика јој се дивила као „бриљантној словенској пијанисткињи“. Изводила је дела европске клавирске музике и сопствене композиције, које су све изгубљене. Бавила се камерном музиком и соло певањем, а њени успеси забележени су у новинским текстовима и музичким критикама.
Марија Вучетић Прита (1866–1954), прва српска лекарка из Угарске и једна од првих лекарки у Европи. Школовала се и усавршавала у Цириху и Бечу. Основала је Прву женску болницу у Београду и била председница Друштва београдских жена лекара. Током Првог светског рата, са ратном болницом учествовала je у повлачењу српске војске преко Албаније. Добитница је бројних одликовања, међу којима су Албанска споменица и Орден Светог Саве. Неправедно запостављена у српској историји, остаје једна од најзначајнијих пионирки женске медицине и образовања.
Катарина А. Јовановић (1869–1954), српска историчарка књижевности, публициста, филозофкиња и хуманитарка. Са шеснаест година наставила је школовање у Бечу. Превела је на немачки кључна дела српске и југословенске књижевности, објавила бројне стручне чланке и добила престижне награде. Била је чланица Швајцарског књижевног друштва, а током Првог и Другог светског рата председавала је српској, касније југословенској секцији Црвеног крста. Захваљујући изузетном ангажовању за помоћ Србима у ратовима и емиграцији, стекла је надимак „Мамица“.

Јелица Беловић Бернаджиковска (1870–1946), истакнута етнографкиња, књижевница, новинарка и феминисткиња. У Бечу је стекла педагошко образовање и потом се посветила образовању жена и деце широм Балкана. Сарађивала је са познатим писцима, сакупљала народне обичаје и рукотворине, уређивала први српски женски часопис Српкиња и истицала важност образовања жена и њихове улоге у друштвеном и културном животу. Њен обиман рад допринео је развоју етнографије, књижевности и феминистичке свести у региону.
Десанка Цоца Ђорђевић (1878–1946), једна од најобразованијих српских глумица и оперетских певачица, дугогодишњa чланица Народног позоришта у Београду и ауторка књижевних дела. Школована у Бечу, говорила је више језика и остварила велики успех играјући у драмама и оперетама. Иако је написала око 80 књижевних дела, већи одјек имали су њени преводи драмских текстова, пре свега са француског и немачког језика.
Јелисавета Милица (Mица) Бандић (1891–1961), драмска глумица из угледне уметничке породице. Школовала се на Бечком конзерваторијуму за музику и драмску уметност. Каријеру је започела у Народном позоришту у Београду, играла у путујућем позоришту током Првог светског рата и остварила низ запажених улога у класичном репертоару. Након што се пензионисала као глумица, дуги низ година водила је емисију „Час за децу“ на Радио Београду.
Аница Савић Ребац (1892–1953), књижевница, филозофкиња и професорка класичних наука. Убраја се међу најобразованије српске интелектуалке. У Бечу је студирала класичну филологију код професора Лудвига Радермахера, а докторат је одбранила у Београду. Још као тринаестогодишњакиња објавила је прве преводе, укључујући Бајронов спев Манфред. Превела је Његошеву Лучу микрокозма на немачки и енглески језик, а са немачког више дела Томаса Мана. Писала је студије и есеје о филозофима и писцима. Једна је од првих жена примљених у Југословенски ПЕН центар 1926. године.
Меланија Бугариновић (1903–1986), једна од истакнутих српских оперских певачица 20. века и прва Српкиња са сталним ангажманом у Бечкој опери. Током блиставе каријере наступала је на најпрестижнијим европским сценама. По повратку у Србију, и након дугог ангажмана у Народној опери, основала је у Новом Саду Фонд за унапређење вокалне уметности младих како би подстакла развој нових музичких талената.

Милица Бабић Андрић (1909–1968), прва овдашња школована костимографкиња; професорка и супруга нобеловца Иве Андрића. Образовање је стекла у Бечу, у Школи за примењену уметност. Током вишедеценијског рада у Народном позоришту у Београду креирала је око три стотине костима за драмске, оперске и балетске представе. Предавала је на Глумачкој школи београдског Народног позоришта, на Академији примењених уметности и Позоришној академији у Београду. Костимографијом је опремала и филмове. За свој изузетан допринос добила је неколико награда.