Радомир Путник, српски војсковођа, војвода, начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије у Првом светском рату, рођен је 24. јануара, 1847. године у Крагујевцу.

Његов отац Димитрије је био учитељ. У свом родном месту је завршио основну школу и нижу гимназију. Презиме Путник његова породица је добила у време када су се преци, тачније деда Арсеније, доселили са Косова у Белу Цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник. Радомир је у школу кренуо са шест година и ако су тада деца кретала са навршених седам година. Био је добар ђак, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву наметне као први, да се његова слуша. Ту особину је задржао кроз цео живот.

У септембру, 1861. године, после завршене прве године гимназије, уписао је Војну академију, одсек Артиљеријска официрска школа. Академију је завршио 1866. године, као осми у генерацији. Добио је чин артиљеријског потпоручника 31. децембра 1866. када је постављен за командира вода 4. пољске батерије. Ту дужност ипак није преузео, првенствено из разлога што је био талентован цртач. Због тога је задржан на раду у Топографском одељењу Министарства војног. У Министарству војном је радио до јануара 1867. када је пребачен у оперативну јединицу, где је постављен за командира вода. Командант батерије је постао после две године.

Прва битка у којој је учествовала бригада под Путниковом командом је била бој код Калипоља. Ту је највише због лоше организације и постављања војске од стране Франтишека Заха српска војска доживела пораз. Путникова бригада је тада имала велике губитке. Низ пораза у биткама на Адровцу, Шиљеговцу, Кревету и Ђунису, је довео до пораза Србије у првом рату са Турском. Већ тада се Радомир Путник показао као способан и храбар официр, који је био и одличан командант са великом стваралачком иницијативом. Због својих дела у овом сукобу је средином октобра 1876. унапређен у капетана прве класе, а само два месеца касније у чин мајора.

За време другог рата са Турском, Путник је командовао централном колоном Шумадијског корпуса, која је учествовала у борбама око Пирота. Као командант Рудничке бригаде је учествовао у ослобођењу Ниша 1877. године док је у ослобођењу Врања командовао Ветерничком колоном. Командујући истом јединицом је 31. јануара 1878. поразио турске снаге на Гочу и Девотину. Јединица је наставила борбе и 4. фебруара је ослободила Гњилане. Јединица под његовом командом је 5. фебруара напредовала до Грачанице и Липљана, где су добили наређење о престанку борби.

Путник је 1879. послат на шест месеци у Русију да би се упознао са наоружањем у склопу руске војске. Кад се вратио из Русије, положио је пријемни испит за генералштабну струку. У Главном генералштабу је одређено време провео на практичном раду. По завршетку рада у Главном генералштабу, постављен је за начелника штаба Дунавске дивизије. Док је био на тој дужности, унапређен је у генералштабног потпуковника. Током српско-бугарског рата је био начелник штаба Дунавске дивизије, чија су ратна дејства била у рејону реке Сливнице.

Те године је војвода Путник због проблема са здрављем имао мањи утицај на доношење одлука, али је чињеница да је он давао сва важнија наређења све до краја 1915. када је отишао на одмор и лечење. Са Крфа 1916. године отишао је на лечење у Ницу. Преминуо је 17. маја 1917. године од емфизема плућа. Од 1917. године до 1926. године његови посмртни остаци су чувани у капели на руском гробљу у Ници, да би у новембру 1926. године били пребачени су у Србију. Сахрањен је уз највише државне почасти у засебну гробницу на Новом гробљу у Београду. На гробу постоји натпис „Радомиру Путнику захвална домовина“.

По њему се у Канади зове планина Путник. Име је добила по завршетку Првог светског рата, у почаст начелнику Врховне команде српске војске и првом српском војводи Радомиру Путнику. Скоро 100 година касније, октобра 2012. године, Равногорски покрет из Калгарија, највећег града Алберте и група људи из Едмонтона, главног града те провинције, у подножју планине поставили су спомен-плочу: „Планина Путник названа је у знак вечног сећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847—1917). Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за време Првог светског рата (1914—1918). Ова жртва била је део канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у циљу заштите права и слободa човечанства.”

Радомир Путник се залагао за стварање савеза балканских хришћанских држава, који би био окренут против Турске. Истовремено, он је био главни представник Србије у преговорима о том савезу. Његова претпоставка је била да ће се турске снаге налазити на положајима око Овчепоља. Погрешио је у процени, чиме није могла да се реализује његова замисао да се прикупе снаге трију армија које би задале коначан ударац турским снагама. Упркос томе, војни стручњаци сматрају да је Путник у основи добро проценио ситуацију, и да је од Прве армије, која се кретала моравско-вардарским правцем, направио веома јаку и дисциплиновану армију, која би могла да порази турску Вардарску армију, без обзира на њен положај. Сама потврда размишљања војних стручњака је доказана битком ових армија код Куманова 23. и 24. октобра 1912. у којој је победу однела српска војска. После ове победе Путник је први унапређен у чин војводе указом бр. 1966 од 20. октобра 1912. године. Коначан пораз турској Вардарској армији је нанео у Битољској бици, где је тактички главнину снага послао преко Велеса, а споредне снаге преко Кичева према Ресну и тиме потпуно изненадио турску команду. Пред Други балкански рат, војвода Путник се на захтев владе обавезао да неће учинити ништа чиме би дао Бугарској разлог за објаву рата. Тиме се одрекао било какве стратегијско-оперативне иницијативе. Упркос томе је добро проценио ситуацију и зауставио бугарске нападе на више праваца (брегалничком, криворечком, софијско-нишавском и тимочко-подунавском) и организовао противнапад у сарадњи са српским савезницима у Другом балканском рату. Исход те операције је била победа у Брегалничкој бици и капитулација Бугарске.

Војвода Путник је организовао одбрамбени план српске војске у случају напада. Циљ је био да најјаче јединице држе линију одбране која би омогућила брз напад у правцу Ваљева и Дрине, одакле се очекивао напад Друге и Пете аустроугарске армије. Правац кретања непријатеља је добро процењен и прва битка се одиграла код планине Цер. Врховна команда је са таквом поставком снага успела да нанесе први пораз Централним силама у Првом светском рату. Током битке на Дрини српска војска је одбацила аустроугарске јединице и упала на територију Срема. Стигло се до Руме и Инђије и онемогућено је форсирање Дрине од стране аустрогуарске Пете армије под командом Оскара Поћорека. Прва и Трећа армија су на фронту Соколска планина – Гучево зауставиле напад шесте армије. Том приликом Аустроугари су претрпели велике губитке.

Тактичка вештина војводе Путника после победе српске војске у Колубарској битки га је увела у ратне уџбенике. У тим тренуцима, војвода је показао велику присебност и способност доношења добрих и правовремених одлука. У тренуцима када је изгледало да ће Поћорекова Шеста армија пробити фронт, он је организовао Комбиновани корпус на положаје Космаја и Варовнице, и променио правце напада Друге и Треће армије, што је довело до пораза Централних сила, чије су се снаге повукле преко Дунава, Саве и Дрине.

Крајем 1915, после тројне инвазије на Србију, и повлачења српске војске на Косово и Метохију, војвода Путник је имао само две могућности: да прихвати капитулацију, чији резултат би био за Србију понижавајући сепаратни мир, или повлачење преко албанских планина, на Албанско приморје. Он се без дужег размишљања одлучио за другу опцију, тиме чувајући част српске војске и народа. Последњим напором је издао своју последњу наредбу, којом је правац српске војске био одређен у правцу Албанског приморја.