Данас, 6. јануара, слави се Бадњи дан, којим почиње велико Божићно славље. Бадња недеља је последња недеља великог поста, а народна веровања и обичаји, усмерени су ка окупљању породице и заједништву.
Мушкарци на селу, пре зоре, уз весеље и уз пуцњаву пушака и прангија, полазе у шуму по бадњак, који је заправо младо и право храстово или церово дрво, које се сече уз одређене обредне радње, у којима се понекад препознаје старословенски обичај обожавања дрвећа, јер му се обраћају, као личности. Дрво засеца укосо, са источне стране, са три ударца секиром, а први ивер не сме да падне на земљу, већ се узима руком и носи кући, где се ставља код посуда са млеком, да кајмак буде дебео као ивер, или међу кошнице, да нико не може да науди пчелама, а у неким крајевима ивер се ставља у воду, која постаје лековита, па је оболели пију ради оздрављења.
Дрво се потом ломи док не падне на земљу и то на источну страну, или се задржи на рамену. Пањ се прекрива маховином или сувим лишћем, па ако из њега на пролеће избију младице, сматра се да ће бити среће и напретка у тој години.
У данашње време, нарочито у градовима, ретко се може наћи огњиште и ватра, па се за обележавање овог празника, углавном користи сноп храстових гранчица и сламе, који се углавном купују. За то време домаћице код куће месе божићне колаче, торте и припремају храну за Божић, после дугог поста, а увече, по завршетку свих послова, бадњак се уноси у кућу и ставља у ватру, која је горела читавог дана.
Након уношења бадњака, простре се нарамак сламе по поду. Слама се обично уноси са истим поздравима и посипањем жита као код уношења бадњака.Она симболизује рађање Христа, на слами у штали. Кад се простре, по њој се баци неколико ораха, који представљају сећање на душе предака.
Бадњак се свечано ложи у знак сећања на ватру, коју су по народном предању витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христос, да би загрејали божанско новорођенче и његову мајку. Бадњак се такође може тумачити као симбол крста, на коме је Христос разапет, при чему топлина ватре симболизује спасење за људски род, које је, по хришћанском веровању, омогућено Христовим распећем.
Бадња ноћ је ноћ бдења, па је и име је повезано са глаголом „бдети“, јер у ноћи када бадњак гори, не спава се, већ се чека рођење Христа, а по народном веровању почиње и нов вегетациони период. Без електричне струје, просторије су се осветљавале свећама, које су тако постале симболи новог живота и наде.
Припремила: Јасмина Марковић Миленковић
Фото: Dejan82/Shutterstock