Данас, 11. новембра, обележава се дан када су 1918. године, у железничком вагону у Компијену, силе Антанте потписале примирје са Немачком и тиме окончале Први светски рат. Канадски војник Џорџ Лоренс Прајс сматра се последњом жртвом Првог светског рата, који је убијен од стране немачког снајперисте 11. новембра 1918. године, у 10.58 часова. Примирје је потписано у 11 часова. У истом вагону, у којем је потписано примирје, Француска је 1940. године потписала капитулацију пред Хитлером, који га је намерно изабрао да понизи Французе. Вагон је уништен током савезничког бомбардовања Берлина.
Велики рат драматично је променио мапу Европе. Нестала су четири царства: Немачко, Аустроугарско, Отоманско и Руско, као и династије Хоенцолерни, Хабзбурзи, Романови и Османлије.
Сматра се да је Први светски рат најтрагичнији сукоб светских сила са неочекивано моћном улогом мале балканске државе Србије, која је по речима цара Вилхелма окончала рат. Огорчен на Бугарску, у телеграму бугарском цару написао је: „62000 српских војника одлучило је рат, срамота!“ Слом Бугарске, која је прва потписала примирје 29. септембра 1918. у Солуну, изазвао је панику, па је у Немачкој дан касније смењен државни канцелар, а шеф генералштаба искористио је бугарску капитулацију као оправдање да што пре почну преговори за мир. Тада је гесло постало „Боље и крај са страхотама, него страхоте без краја.“
Крајем децембра 1912. Краљевина Србија је на предлог Војводе Петра Бојовића, донела одлуку да формира војну аеропланску Ескадрилу са шест авиона, чиме се Србија сврстала међу првих петнаест земаља света које су имале своје ратно ваздухопловство, а спада у првих пет земаља које су своје авионе користиле у ратним дејствима. Први српски пилот био је Михајло Петровић, рођен 1884. године у селу Влакча, надомак Крагујевца. Обуку за војног пилота завршио је у Француској, месец дана пре осталих, па је поседовао пилотску дозволу број 1 у Србији и међународну пилотску лиценцу ФАИ број 979. На жалост, Михајло Петровић је и прва жртва борбених дејстава војне авијације. Погинуо је у Балканским ратовима, у Барбалушију на Скадру, 7. марта, 1913. године.
Крагујевац је по други пут постао престоница Србије у периоду од краја јула 1914. до почетка октобра 1915. године. Био је седиште највиших државних установа и Врховне команде на челу са регентом Александром И Карађорђевићем и војводом Радомиром Путником. Команда се налазила у згради Суда, у којој су настали планови Церске и Колубарске битке, чија се тактика и данас изучава на војној Академији „West Рoint“. У згради крагујевачког Суда први пут је изведен „Марш на Дрину“, компонован у част Гвозденог пука. У овом периоду град је био два пута бомбардован, а из њега је на фронт отишао Ђачки батаљон, познат као 1300 каплара. Град је у Првом светском рату био и центар Прес бироа и један од највећих сабирних центара тифусара у Србији.
Шестог марта, у Крагујевцу, потпуковник Стамерс представио је „српско буре“ за дезинфекцију, претечу данашњег аутоклава, а само пар дана касније завршио је формирање дезинфекционе станице у Крагујевцу. Дванаестог марта, такође у Крагујевцу, капетан др Топли оформио је бактериолошку лабораторију, а већ 25. марта представљен је покретни железнички дезинфектор у Крагујевцу, што је помогло да се коначно обузда епидемија пегавог тифуса.
Крагујевац је ослобођен 26. октобра 1918. године. У ослобођену варош, како је забележено у историјским документима, прво је ушао 1. батаљон 6. пука Дринске дивизије. Ослободиоци су дочекани у центру вароши „Код крста“.
Крагујевац је у Првом светском рату поднео велике људске жртве и претрпео материјална разарања. Изгубио је 15 посто становништва. Само на бојном пољу пало је 426 официра, подофицира и војника из Крагујевца. Њихова имена уписана су и на спомен – плочи у Саборној цркви у Крагујевцу.
После пробоја Солунског фронта, Прва српска армија на челу са војводом Петром Бојовићем, потукла је 11. немачку армију, која је 1915. године заузела Београд. Непријатељ није могао да се одржи ни на линији Саве и Дунава, а победничка српска војска није се задржала у својој земљи, да се после тешког рата одмори, него је наставила пробој.
Србија је у рату изгубила више од 1.200 000 људи, што је било 28% становника, односно 62% мушког радног становништва између 18 и 55 година. Приликом преласка Албаније, од 200 000 цивила, 140 000 је преминуло, а епидемија пегавог тифуса однела је још 360.000 људи. Када бисмо одржали минут тишине за сваког грађанина наше земље погинулог у Првом светском рату, ћутали бисмо непрекидно две године и 136 дана.
Велика епидемија грипа, које почела у последњим месецима рата, убила је милионе људи у Европи и проширила се широм света. Коначан исход био је око 50 милиона жртава.
Рат је имао и дубоке економске последице. Уништено је 50% српских рудника метала и сви рудници угља, а из земље је поред осталог изнето 1.610 тона злата и 3.100 тона сребра. Порушено је 12.000 тона мостовних конструкција, као и железничке линије Београд−Ниш−Цариброд (Димитровград), Скопље−Митровица и Ниш−Скопље−Ђевђелија. Пољопривредна производња смањена је за 70%, колико је уништено и сточног фонда. Према процени делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Версају, односно на преговорима у летовалишту Спа, ратна штета Србије износила је од 7 до 10 милијарди златних франака, а то је била половина њене тадашње укупне националне имовине.
Наталијина Рамонда је цвет, који се користи као мотив за ликовно решење амблема овог празника и носи се у седмици пре Дана примирја и на сам дан празника. Позадина цвета је у бојама Албанска споменице, Медаље која се додељује за спомен на повлачење српске војске преко Албаније. Овај цвет је угрожена врста, а расте у источној Србији и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан. Име је добио по краљици Наталији Обреновић. То је цвет, који и када се потпуно осуши може оживети, ако се залије, па је познат и као феникс, што указује на васкрс српске државе из пепела после Првог светског рата.
Припремила: Јасмина Марковић Миленковић