Нa данашњи дан у Крагујевцу прочитане Одлуке Берлинског конгреса

Једномесечни преговори резултирали су Берлинским миром којим су Србија, Румунија и Црна Гора признате као суверене државе. Србија је знатно проширена и добила је четири округа: нишки, пиротски, топлички и врањски. Као и друге земље које су стекле независност, требало да преузме на себе и један део турског државног дуга, али то није учињено јер током следећих година није постигнут договор о висини ове обавезе.
Одлукама Берлинског конгреса, тј Берлинским миром, моћ Турске у Европи и Азији је драстично смањена.Такође, значајно је смањен и утицај Русије у односу на Аустроугарску и то је утицало на повећање тензија између два царства.
Истовремено, ново држано уређење балканских земаља довело је до нових напетости на нашем подручју, иако је одлукама Берлинског конгреса Србија коначно стекла независност.
За добијени суверенитет и проширење територије Србије, најзаслужнији је Јован Ристић чије су веште дипломатске активности у великој мери допринеле повољном исходу преговора.
Јован Ристић, историчар, политичар и државник, један од највећих ако не и најзначајнији српски дипломата. Рођен је у Крагујевцу, 16 јануара 1831. године. Био је редовни члан Српске краљевске академије (данас САНУ) и једно време њен председник, 1899 године.
Јован Ристић је био човек импресивне интелигенције, велика личност у српској политици у 19. веку. Био је једини српски дипломата који је могао равноправно да разговара са европским дипломатама. Рођен је 1831. у Крагујевцу, у сиромашној породици, од оца Ристе и мајке Марије. Рано је остао без оца, a у свом „Тестаменту“ Ристић је писао: „Изнад свега сам осећао потребу да се повинујем Божјем провиђењу, захвалан што ме је извукао из сиромаштва и извео на пут на којем сам у грађанском животу и државним положајима могао да заузмем одређено место и под тешким околностима зарађујем за живот.

Јован Ристић је 1849. отишао на студије у Берлин. Звање доктора филозофије стекао је на Хајделбергу. Студије је наставио на престижној париској Сорбони. У Немачкој је студирао код историчара Леополда фон Ранкеа и после студија намеравао је да каријеру настави као историчар. Међутим, није успео да добије место професора историје на београдском Лицеју.
Године 1854, игром случаја, постао је државни намештеник: почео је да ради у Министарству унутрашњих дела, које је водио утицајни политички лидер Илија Гарашанин. На младог Ристића снажан утицај имала је строга бирократска школа. Постао је уверен да се одатле може управљати земљом. Ускоро се оженио Софијом, ћерком најбогатијег београдског трговца Хаџи Томе. Овај брак му је, поред новца, донео и наклоност српских кнежева из династије Обреновић. Занимљиво је да је у једном периоду, радећи као уредник „Српских новина“, популарисао Шекспира у Србији.
Рад у Српском посланству у Цариграду 1861 током владавине Михаила Обреновића и по одлуци Илије Гарашанина, означио је почетак Ристићеве успешне дипломатске каријере. Он је у преговорима cа Турцима 1867. успео да издејствује укидање њихових тврђава у Србији. По повратку у Београд, постављен је за министра иностраних дела.
После убиства кнеза Михаила, маја 1868, пуковник Миливоје Блазнавац је уз помоћ београдског гарнизона на престо довео кнеза Милана из Париза, који је имао 14 година. Пошто је Милан био малолетан, до његовог пунолетства је образовано намесништво у коме су били Блазнавац, Ристић и Јован Гавриловић. Гавриловић је био само фигура, а стварна власт је била код Блазнавца и Ристића
Јован Ристић био је оснивцач и вођа Либералне странке. За разлику од радикалнијих либерала, Ристићев модел уређене државе нису биле Уједињено Краљевство и Француска, већ Пруска. Сматрао је да Србији треба дводомни парламент. У спољној политици Ристић је покушавао да уједини српски народ у једну државу као што су ти урадиле Пијемонт у Италији и Пруска у Немачкој и да смањи зависност Србије од Аустрије и Русије.
Будући да је Српско-турски рат 1877-1878. био успешан за српску војску, чинило се да постоје добри изгледи да се остваре политички циљеви Србије. На Ристићевој влади било је да донесе одлуку o војним захтевима Србије, који би се заснивали на овим српско-руским победама. Кнез Милан и српска влада одабрали су за тај задатак Ристића као дугогодишњег борца за националну политику Србије.
Споразум из Сан Стефана извео је велики заокрет у спољнополитичкој оријентацији Србије, у чему су кнез Милан и министар иностраних дела Ристић одиграли главну улогу. Ристић ће ускоро отићи у Беч, потом у Берлин да брани српска становишта код министра иностраних дела Андрашија и канцелара Ота фон Бизмарка. Ови преговори означиће врхунац Ристићеве дипломатске каријере, a Србији донети значајну корист.

Све до Сан-Стефана кнез Милан је био слепо одан Русији, видећи у цару свог природног браниоца. Када је видео да су два рата Србије c Турском као главни резултат имала стварање велике Бугарске, кнез је схватио да се српска спољна политика заснива на опасној словенској сентименталности. Одлучио је да крене новим правцем, који ће почивати искључиво на интересима Србије. Без понижења за Србију и њену владу, Ристић је дискретно и обазриво извео заокрет ка аустријској спољној политици. Избегавајући журбу и несмотреност, затражио је аустријску заштиту и подршку, добивши је без увреде за Русију, на коју је и даље рачунао током своје бечке мисије и на Берлинском конгресу.
Већина одлука, које су потврђене Берлинским споразумом, постигнута је незванично, иза затворених врата. Министар иностраних дела Ристић одиграо је кључну и позитивну улогу. Помогао му је изасланик Коста Цукић, заједно су били оно најспособније што је Србија тада имала. Ристићев положај био је тежак и деликатан: притиснут од Беча да препусти територије на западу, a од Русије да препусти области око Пирота и Трна у Бугарској на истоку. Борио се да обезбеди адекватну добит за Србију, a да истовремено задржи пријатељске односе са обема силама. Србија је веома добро прошла у Берлину, добила је за четвртину већу територију. Од свих балканских дипломата, само је Ристић, који је скромно наступао на конгресу, добио све што је требало за Србију, не увредивши ниједну силу и оставши са свима у добрим односима.
Преузимањем контроле над јужноморавском долином Србија је постала владар главних праваца из Европе на Балкан, a отворен је и правац долином Вардара. Ристић је успешно завршио борбу Србије са Османским царством. Такође, дао је темељан допринос уставном развоју Србије својом одлучујућом улогом у припреми Устава од 1869. и 1888. Ови документи подстакли су јачање демократских институција у Србији и истакли је у прве редове балканских земаља. Стога Ристић заслужно спада у ред највећих државника и научника Србије 19. века.
Јован Ристић добитник је Краљевског ордена Белог орла и низа других одликовања.
Са десне обале Лепенице, код „двомостовља“ Крагујевчани су подигли споменик у знак сећања на знаменитог суграђанина, Јована Ристића, који је за нашу земљу успешно „извојевао“ бројне битке са европским дипломатама. Споменик је откривен 2004. године и дело је крагујевачког вајара Зорана Илића.

Припремила: Снежана Милисављевић
Фотографија: Јован Живановић