Звоник Старе Милошеве цркве
Звоник Старе цркве, који је пројектовао познати српски архитекта Јован Иликић, један је од најлепших објеката старог градског језгра, Милошевог венца. Звоник је изграђен у стилу сецесије 1907. године када је црква посвећена силаску Светог духа на апостоле проширена, и доминира комплексом на десној обали Лепенице.
Почетак двадесетог века био је време трагања за националним стилом градње. Градитељи су под окриљем сецесије очували и српско-византијско средњевековно искуство. Првобитно изграђена аутентична црква црква умерено је украшена током доградње. Иликић је очувао традицију српског градитељства укључујући актуелне европске идеје и ускладио доградњу цркве са изградњом богато украшеног звоника. Изузетно леп и складан градитељски подухват Јована Иликића доминира простором у којем се налази, плени једноставношћу и орнаментима.
Највећи развој и просперитет град Крагујевац бележи у периоду од 1818. до 1841. године када је био престоница тек ослобођене Србије. Кнез Милош Обреновић изабрао је Крагујевац за престоницу из више разлога. Варош је била удаљена од турских гарнизона, имала је у великој мери хомогено, српско становништво и, налазила се у непосредној близини планине Рудник на коју се Кнез склањао од најезде Турака и одакле је водио народ у борбу. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, док је десет година касније имао преко 600 домова и 2000 становника.
Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је почео да гради институције које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. Дворски комплекс Кнеза Милоша Обреновића изграђен је са леве и десне обале Лепенице, крај некадашњег пута ка Карановцу, данашњем Краљеву на око осамстотина метара узводно од некадашњег центра турске администрације. На узвишици, са леве стране Лепенице изграђени су Милошев конак (на месту данашњег Апелационог суда), затим Амиџин конак, Шарени (кнегињин) конак, и потом школа, зграда Савета, као и апотека. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве.
Комплекс је употпуњен са десне обале Лепенице изградњом Придворне цркве, која је била и митрополитска. Када је Мелентије Павловић изабран за првог митрополита Србије Милошева задужбина постала је седиште митрополије и Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита, Мелентије Павловић, и потом Петар Јовановић, све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд.
Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, зидови су масивни, нарочито у своду. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна и налазила се код доњег каменог моста. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске, па је црква малих димензија, дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. У цркву, првобитно окречену белом бојом, могло је да уђе око 100 људи. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату.
Првобитан изглед црква је имала до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча на којој пише „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Црква је данас дугачка 28,8 метара и широка 8,24 метара.
Поред цркве је 1829. године изграђена дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Дрвена звонара је срушена 1897. године и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Некадашња звона су однета 1916. године за време аустро-угарске окупације.
Текст: Снежана Милисављевић
фотографија: Јован Живановић
(током писања текста коришћене су информације Шумадијске Епархије СПЦ и књига „Грађење Крагујевца у Кнежевини и Краљевини Србији“ Верољуба Трифуновића)