Данас, 20. априла слави се Лазарева субота, или Врбица.
Према Библији, Лазар је био Христов савременик и пријатељ, честит и поштен човек, који је живео је у селу Витанији, недалеко од Јерусалима са сестрама Мартом и Маријом. Када је Исус сазнао да је Лазар тешко болестан, кренуо је у Јудеју, и ако је знао да се његови непријатељи спремају да га заробе и убију. У Витанију је стигао четири дана после Лазареве смрти, затекавши његове сестре у дубокој жалости, због прерано преминулог брата. Потресен њиховим болом, затражио је да га одведу пред његов гроб. С обзиром да је у питању неприступачна каменита пустиња, покојници се нису сахрањивали, него су се остављали у пећине и отворе у стенама, чији је улаз након тога затваран великим стенама, као надгробном плочом. Када су стигли на његов гроб, Исус је, на опште запрепашћење свих, рекао да уклоне надгробну плочу и позвао је Лазара да изађе напоље. Обавијен белим платном, Лазар је заиста изашао из пећине, а његово васкрснуће Исус је образложио речима: „Ако верујеш, видећеш славу Божју“.
Лазарво васкрснуће описано је у Јеванђељу по Јовану и сматра се последњим Христовим чудом, у коме се огледа победа живота над смрћу, а самим тим и основом новозаветне вере. Ово ускрснуће је још више озлоједило јудејске свештенике и готово да их је определило за смртну пресуду распећем, коју је Христу, изрекла јеврејска скупштина Синедрион, у среду, у недељи страдања,. Лазарево име је и симболично, јер на јеврејском језику „ел азар“, значи – Бог је помогао. Празник Светог Лазара Четвородневног, слави се од најранијих дана хришћанства, а као крсну славу, прослављао га је почивши патријарх Павле, а слави га и патријарх Иринеј. Овим празником почиње последња недеља Великог поста и недеља Христовог страдања. На иконама и фрескама приказује се Исус, који благослови Лазара, који из пећине излази умотан у бели чаршав, док се његове сестре клањају Исусу. У позадини се назиру куполе Јерсалима.
Лазар је постао епископ на Кипру и живео је још тридесет година, а његове мошти данас почивају у Цариграду, где су пренете 890. године из Китона, код Ларнаке, где је стајала надгробна плоча, са натписом „Христов пријатељ“. Богородица га је посетила након Исусовог страдања и поклонила му омофор, њеном руком извезен, а по предању Богородица га је и изаткала. Омофор је постао најважнији део архијерејске одеће. То је заправо широка трака коју архијереј ставља преко оба рамена, током богослужења. Његово симболичко значење је двојако. Најпре то је изгубљена, па потом нађена овчица, коју је Исус, као добри пастир узео на Своја плећа и привео Богу Оцу. Зато се омофор некада правио, искључиво од беле вуне.На омофору су извезена четири крста. Овим крстовима архијереј показује своје пристајање да следи Христова страдања. Омофор је грчка реч, која значи: „оно сто се на раменима носи“. Без омофора архијереј не може да обави ни једну важну, архијерејску свештену радњу.
У нашем народу се истог дана прославља и Врбица, празник дечје радости и некадашња школска слава, када се обично одлазило поред извора, који су у старосрпској религији увек имали улогу светилишта. Осим тога, око извора увек је било и врба, којима је потребно влажно тло. Врбе изузетно брзо расту и лако се размножавају, па тако, у сваком погледу, симболизују напредак и развој, а колико је истине у народним веровањима, говоре и недавно објављена научна открића да врба има вишак хормона за размножавање, тако да ће веома брзо пустити корен, ако гранчицу ставите у воду, а још је занимљивије да ће се и друге биљке и гранчице, које сатвите у исту посуду са врбом, готово сигурно ожилити.
На Врбицу, суботом поподне, деца са ритуалним звончићима на тробојној, црвено-бело-плавој траци, уносе гранчице врбе у цркву и остављају их, да буду благословљене током недељне службе на Цвети, па да се поделе народу или ставе поред кућне иконе, јер се сматрају лековитим. Врбица је дечји празник, јер је Христос, према Јеванђељу, улазећи у Јерусалим рекао: „Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеско“.
Аутор текста: Јасмина Марковић Миленковић