Кнез Михаило Обреновић рођен је као други син кнеза Милоша и кнегиње Љубице. Детињство је провео уз мајку у Крагујевцу, Пожаревцу и Београду. Са мајком је био веома близак док је оца виђао ретко, углавном током празника и породичних окупљања. Србију је напустио као 16-огодишњак, у јуну 1839. године, заједно са оцем, Kнезом Милошем.
Први пут на српски престо дошао је после изнуђене оставке Кнеза Милоша и тронедељне владавине старијег, тешко болесног брата Милана Обреновића, који је умро од туберкулозе. После преране смрти брата Милана, Савет га је позвао да преузме власт. У Србију се вратио у марту 1840. године. Пошто је био малолетан одређено му је Намесништво у којем су били Аврам Петронијевић, Тома Вучић Перишић и његов стриц Јеврем Обреновић. Млади кнез био је неискусан владар који није имао решења за сложене политичке прилике у земљи и на спољнополитичком плану. На почетку владавине суочио се са снажним отпором уставобранитеља који су отерали с власти његовог оца. Политичка криза је кулминирала у мају 1840, када су водећи уставобранитељски прваци побегли под турску заштиту у београдску тврђаву. Како би избегао стране утицаје одлучио је да престоницу из Београда премести у Крагујевац.
Његову прву владавину обележили су страначки и династички сукоби између присталица Обреновића и Карађорђевића. У њихове сукобе умешале су се и стране силе, Русија која је подржавала младог кнеза и Порта која је пружала подршку уставобранитељима.
Кнез Михаило трајно је преместио престоницу у Београд 1841. године. Ипак, морао је да прихвати мисију Портиног емисара Муса-ефендије у јулу 1840. године који је дошао у Србију ради смиривања политичке кризе. Уставобранитељи су желели да се врате на своје положаје, али он то није прихватио. Криза је решена одласком уставобрнитеља у политичку емиграцију у Османско царство. Повећао је порез са пет на шест талира што су уставобранитељи, који су се вратили у земљу крајем 1841. и почетком 1842. године, искористили у политичкој пропаганди против његове владавине. Помогао је буну Срба у Нишкој нахији 1841. и пружио им азил у Србији. Уставобранитељи су га у Вучићевој буни прогнали с власти у септембру 1842. године. Пребегао је у Земун, а потом у Нови Сад.
После мајчине смрти 1843. године отпутовао је у Беч код оца и перфектно научио немачки и францски језик. Током емиграције 1842–1858. посветио се образовању учећи о економији, привреди и политици. Путовао је по Европи и успоставио везе са мађарским и италијанским револуционарима, бројним владарима и личностима из јавног живота. Оженио се у Бечу са Јулијом Хуњади 1853. године. У Србију се вратио 1859.
Друга његова владавина 1860–1868. значајна је по бројним реформама. Уставним законима 1862. индиректно је обеснажио Турски устав из 1838. године. Успоставио је аутократску владавину због чега се сукобљавао са Уједињеном омладином српском. Умањио је утицај Савета, образовао је министарства, устројио народну војску. Водио је активну спољну политику у циљу стварања балканског савеза за рат против Османског царства. Склопио је споразуме са Грчком, Црном Гором, Румунијом, Хрватском народном странком и бугарским одбором. Његов главни помоћник у спровођењу тих планова био је Илија Гарашанин.
Кнез Михаило је волео и подржавао науку, културу и просвету које током његове владавине бележе нагли напредак. Финансијски је помагао развој српске књижевности, оснивање Народног позоришта и редовно је давао апанаже Вуку Караџићу, Ђури Даничићу и Бранку Радичевићу.
Убијен је 11. јуна 1868. године у Кошутњаку. Убила су га браћа Коста, Павле и Ђорђе Радовановић у знак освете зато што је њихов брат Љубомир осуђен на робију. Претпоставља се да је Порта подржала убиство Михаила Обреновића који је био један од њених највећих противника на Балкану.
Многи љубитељи боемског кафанског живота и староградске музике не знају да је једну од најлепших љубавних песама „Што се боре мисли моје“ написао Кнез Михаило. Посвећена је Клеопатри Карађорђевић, унуци кнеза Александра. Оригиналан документ с посветом, написан је на француском језику и штампан је у Бечу.
Кнез Михаило је убијен пре него што су у Србију стигли први новчићи Кнежевине Србије, штампани у Бечу 1868. године, са његовим ликом.
текст припремила: Снежана Милисављевић
(током писања текста коришћене су информације из књиге „Историја Крагујевца“ Борише Радовановића)